Đala (Novi Kneževac) – Hoda po oblacima i smeje se
Velika ratnica bez mača Ankica Utornik Orčić razoružava , pleni i ohrabruje. Knjiga autobiografija “Zovi me Hrabra” govori o snazi davanja, hrabrenja i odlučnosti. Reči su male da se dočara rad i nesebičnost Anči. Do sada dobila 18 priznanja za svoj humanitarni rad.
Ankica Utornik Orčić kao da je znala uvodnu pesmu Miloša Galetina iz zbirke pesama “Tebi” , “… tebi, koji čitaš ovo, jer pesnik , ako nema koga da pozdravi, piše sebi – a od toga nema tužnijeg čina u umetnosti – koja treba da daje i deli. Koja treba da budi. Koja treba da bude –most.”
Po svemu sudeći Ankica je svoj nimalo lak žvot pretvorila u umetnost i delila, deli ono što je radila, stvarala, delila, činila, pa delila. I tako sve krene s osehom i sve takne. Spoji dlan sa dlanom, i postaje ratnik bez mača. Osmehom daje nebo, sunce, more, a onaj koji je sa njom postaje zvezda, svetlost, talas. Sve ti daje, a ti… samo oslušni i pokušaj da je razumeš i shvatiš i bar malo porasteš i ne deliš svet nego daješ ono šo imaš. I osećaš se bolje. Mnogo bolje.
Subotičnka na privremenom radu u Đali kako sam je jednom davno, davno nazvala, ustalila se u najlepšem selu na severu naše zemlje, zatvorila, na žalost, u svoju lepo uređenu baštu i kuću, i provodi nasušne dane s poćerkom Milanom i suprugom Željkom između dva puta za Sombor gde su joj kćerka sa mužem, unuke i dva praunuka. Malo li je sa svega 64 godine, mada se dami ne govore godine. Nije red. Ali Anči ne haje baš za takve redove i takva priznanja. Ona je to davnih dana prevazišla jer nije htela da se uklopi u kolotešinu seoskog života kad je shvatila da iako je pokrenula razna udruženja žena koja su se bavila edukacijom, obrazovanjem pomaganjem drugima, čitalaštvom, kulturnim događanjima, književnim večerima. Ali, sve se uglavnom pretvaralo u tralalala razgovore i pačiju školu te se nisu makli dalje od početka.
Nastavila je da gura sama, našla se u pravom trenutku na pravom mestu i pomagala gde je mogla i kada je mogla, tako je i upoznala svoju poćerku Milanu sa kojom je nerazdvojna i sa kojom ima prisan odnos iako je Milani 22 godine.
O Ankici bi se moglo pisai nekoliko dana bez prestanka da ne bude knjiga nego referat i opet bi se nešto izastavilo, ili povod, uzrok, neke činjenice, događanja. Pokušavam da napravim sled , ali ne ide. Prhne mi kao da je ptica i pobegne pod oblak. Tražim mesto za nju na ovim stranicama i setim se bajke da se priča da u moru žive vile, a ja kažem ima takva u Đali, hoda po zemlji i oblacima i deli osmehe i tebi i meni i oni koji je dobro znaju zovu je hrabra. Da Hrabra.
Ankica je postala hrabra i kako je recenzentkinja knjige Dragana Kolačarić napisala “ autobiografski zapis žene borca, koja je i pored svega nalazila vremena za humanost i upornost. U knjizi se veliki značaj pridaje osmehu. Osmeh je univerzalno prepoznatljiv kao pokazatelj radosti, ali ovde je on mnogo više od toga. Autorka ga koristi kao moćno oružje kojim slama nesalomivo i kojim udiše život svemu što je venulo,”
Da, Ankica Utornik Orčić je napisala autobiografsku knjigu 2021. godine “Zovi me Hrabra” u formi autodijloga gde kroz dirljivu priču saznajemo sve o njenom životu, od najranijeg detinjstva, gde je u kući nisu razumeli, mladosti u kojoj se trudila da je prihvate i ugađala im, ali buntovi duh i hrabrost su je terali da ne bude uštogljena poslušna muvica i mrvica od sestre te rano napušta kuću i odlazi u još veću za nju propast – u brak koji je smogla snage da raskine i postane raspuštenica, odhrani sama svoju kćer Milenu, dočeka unuke i praunučad, sve sam sa dve ruke i svojm sposobnošću i osmehom. Da mislila sam da je poznajem. Mislila sam da će posustati, umoriti se od svega. Malograđanštine, boleština. Zavidljivosti, ljubomore. Sve je to nju ojačalo i ućinilo da postane još upornija u pomaganju drugima, onima kojim je pomoć potrebna, a takvih je mnogo. Nije se hvalila, nego je činila. I kroz knjigu tek, tek spominje ono što je činila, a činila je vazda i pomagala, kako se kaže i kapom i šakom. I nije se promenila, iako je prošetala 18 puta po crvenom tepihu primajući domaće i međunarodne nagrade za svoj humanitarni rad.
Ankica Utornik Orčić je prvo priznanje primila novembra meseca 2018. godne u Vrnjačkoj Banji kada je proglašena za Region damu zbog svog humanitarnog rada. Naravno da joj je nagrada “Golub mira” koji je dobila 2021. u Sarajevu najdraža. A ove godine se našla na listi 50 najznačajnijih (najuticajnijih) žena Srbije, 16. po redu..
O njoj su mnoge novine pisale i pišu, gošća je bila na mnogim TV kanlima, ali Anči to nije ništa promenilo i dalje te ugosti, sprovede, izmasira, predloži nešto lekovito ako si nezaspoložen , ili nezadovoljan. I kaže – Stani da se našminkam, i obučem da ličin na nešto i nemoj tu sliku da staviš, ništa ne valja . – Što? – kažem ja. – Nisam se osmehnula. A Osmeh je njen zaštiti znak.
Da naše ratnice knjiga ima uspeha svedoče česti komentari na njenoj stranici fejsbuka i zahvalnost čitateljki kojima je ulila hrabrost da svoje životne priče privedu kraju ili se osnaže i nastave dalje.
A Anči se sprema da organizuje krajem septembra u Subotici “Izbor vile vina i malog vilenjaka“ po teći put jer voli zabave i proslave i voli da usreći pobednicu koju može da pošale u Tursku, u Bodrum gde je centar lepote, mode i dešavanja.
Čega god se lati sve bude odlično. Tako i do pola napisana nova knjiga o kojoj po malo šuška da se radi o ljubavi sa salaša i da podseća na njeno Ljutovo u kojem je odrasla dobro zvuči.
Srećno Anči!
DKP