Нови Кнежевац – СВЕТОГ НИКОЛУ СЛАВИ ПОЛОВИНА СРПСТВА
Српска православна црква је у среду, 19. децембра славила празник светог Николе кога, као једног од првих и најватренијих заговорника званичне хришћанске вере и цркве, једнако поштују хришћани Истока и Запада.
Према богослужбеном календару СПЦ, дан смри светог Николе, Чудотворца Мирликијског, обележава се 19. децембра по новом календару, као слава Цркве и многобројних српских православних породица.
Каже се да у Србији сви славе светог Николу – половина као крсну славу, док друга половина посећује домаћине славе.
Свети Никола који је рођен у граду Патари у области Мире Ликијске у време цара Валеријана (190-260) умро је 6. децембра 345. године па тог дана сви хришћани дају помен светитељу.
Свети Николај чије је име у грчком значењу – победитељ народа (ники победа и лаос народ) сматра се у хришћанском свету победитељем добра над злом, који је као проповедник православног хришћанства у првим вековима имао највећи број присталица.
Свети Никола је историјска личност и према записима био је архиепископ хришћанске цркве у Мири Ликијској.
Историја хришћанске цркве памти га као учесника Првог васељенског Сабора којег је 325. године сазвао цар Константин (280-337) желећи да уведе ред у хришћанску цркву коју је озваничио Миланским едиктом 313. године. Овај први сабор у коме су учествовали најугледнији предстваници хришћански цркава међу којима и архиепископ Николај као глава Ликијске митрополије.
На овом сабору су свети оци установили Свету Тројицу као симболе хришћанске вере, а светитељ Николај се прославио особитом жустрином у утврђивању православне догме.
У записима првог Сабора стоји да је архиепископ Николај ударио шамар јеретику Арији који је заговарао потпуно другачији пристуо веровању у Три Личности негирајући божанску природу Исуса Христа.
Сабор у Никеји је усвојивши веровање о „Божанској природи Христовој“ који је постао човек да би постао Спаситељ човечанства, прогнао и анатемисао Арију и његове малобројне следбенике.
Хришћанске цркве славе такође и пренос моштију светог Николе које су 22. маја 1096. године пренесене из Патаре Мирликијске у Бари где и данас почивају и сматрају се местом на коме се срећу и на коме ће се помирити источни и западни хришћани и њихове подељене цркве.
Многопоштован у српском православљу свети Никола је био заштитник српских краљева па су најстарије цркве њему посветили.
Међу многобројним сведочанствима забележено је и да је краљ Стефан Дечански коме је, према предању, свети Никола вратио вид, златом окитио цркве Светог Николе у Барију.
„Молитвама је море кротио“, како је записао владика Николај Велимировић, па отуда и обичај да се уочи светог Николе, у време празничног бденија све лађе зауставе и баце сидра.
У српском православљу слава светог Николе пада у време Божичног поста па је обичај да се на славску трпезу износе посна јела.
приредила Д.К.Попов