Нови Кнежевац – 600 година Ђале -АКАДЕМИК ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ II део
Академик Василије Крестић је родом из Ђале, детињство и школовање је провео у Ђали и делом у Новом Кнежевцу, затим у Зрењанину и Београду и наравно да га везују сећања за свој родни крај.
Господине Крестићу шта вас везује за завичај?
–Све ме везује. И најлепше успомене из детињства, јер сам одрастао тамо, основну школу завршио у родном селу, ниже разреде гимназије у Новом Кнежевцу, дакле, шта год се може замислити из тог периода живота, што оставља утиске на децу тог узраста, све је то у мени до те мере задржано, да ме дубоко прожима, да се са радошћу сећам свега тога и да често помишљам да нешто напишем о том времену када сам растао уз своје родитеље, уз пријатеље, колеге из свог родног краја. Сећам се тих силних игара, разноврсности тих игара које смо играли помишљајући да једном напишем о тим играма и забавама наше деце Северног Баната.
Академик Крестић је било одбојкаш и члан државне репрезентације и на неки начин је , својевремено још као средњошколац, донеo одбојку у Ђалу.
-Одрастао сам у кући великог сокола. Мој отац Ђура био је један од најактивнијих сокола у Ђали. Између осталог, њему и кругу који је он окупио подигнут је у Ђали Соколски дом. Растао сам уз оца, који је био сјајан вежбач, који је волео Соколско друштво и који је из својих финансијских средстава давао паре да би уздигао соколство у Ђали. Одрастао сам у једној спортској средини и није чудо да сам се сам касније бавио спортом
И поред бављења не само одбојком , него и пливаљем академик Крестић се определио за историју. Постигао врхунац каријере, постао академик захваљујући научним радовима о историји Срба у Славонији, Хрватској.
Откуд Ваше опредељење за историју?
–Сасвим случајно. Моја је жеља била из детињства да студирам медицину, 1951. године када сам матурирао, биле су ригорозне мере при упису студија. Нисам успео да се упишем медицину ни у Сарајеву, ни у Љубљани, ни у Београду. Дао сам документа колеги и рекао му да ме упише било где, осим на географију. Он ме је уписао на историју и тако сам ја сасвим случајно уписао тај факултет, мислећи да ћу се, кад завршим прву годину пребацити на медицину. Спорт је и ту одиграо улогу, да не променим факултет. Прву годину историје сам завршио у року са најбољим успехом и онда сам сматрао да, ако пређем на медицину, нећу моћи да се бавим спортом . Бавио сам се и свирањем. И то доста озбиљно, свирао сам у разним оркестрима – свирао сам саксофон. Тако да ме је то све скупа, жеља да имам мало више слободе, да се бавим оним што сам желео и волео, определило да останем на факултету за историју. Нисам се покајао. Што сам дуже студирао и што сам више сазнавао, све више сам почео да волим историју. Сматрао сам да је то моје животно опредељење, те сам се томе и посветио.
Велика пажнја је изазвана књигом академика Крестића „Бискуп Штросмајер Хрват, Великохрват или Југословен”, за коју кажу да даје сасвим другачије светло на ситуацију и формирање ондашње Југославије.
-Ова књига је један од резултата мојих целокупних истраживања. Бискуп Штросмајер је једна велика и значајна историјска личност у историји Хрвата 19. века и у историји Јужних Словена. Међутим, бавећи се историјом Срба у Хрватској и Славонији, српско-хрватским односима, историјом југословенске идеје, проблемом како је настао геноцид, зашто је настао геноцид, ко га чини у ком тренутку итд. наилазио сам на велики број извора, на основу којих сам закључио да је Штросмајерова личност веома идеализована, да је веома исполитизована, и да је као таква послужила политичарима који су стварали Југославију да буде у идеолошким темељима те Југославије.
наставиће се …
текст и фотографије редакција Potiski News
Пројекат „Шесто година Ђале“ је суфинансиран из буџета општине Нови Кнежевац . Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.