Novi Kneževac – Razgovor sa slikarkom Ksenijom Pecarić i njenim slikama

Pitamo se često šta je poenta života. Svugde sam stranac. Prihvatam sebe onakvu gde se trenutno nalazim. Pripadam tamo gde jesam, jer sam svugde stranac. Život je kao film sastavljen iz sitnih kadrova.

Novokneževačka publika je imala priliku  od 10. do 18. jula da se druži sa kaligrafijama Ksenije Pecarić, kćerke  osobe koju mnogi znaju u Sanadu, koje se mnogi sećaju u Novom Kneževcu, već 30 godina živi van Srbije, od Poljske , Češke i poslednjih dvadesetak godina u Njujorku. Bavi se likovnim vaspitanjem jer je profesor slikarstva u srednjoj školi kategorje koledža. Ona je grafičar, ali se bavi i grčarstvom , kaligrafijom i slikarstvom i umetničkom fotografijom. Publika u Novom Kneževcu, u galeriji Kulturne zone je imala čast da neposredno posle velike izložbe u Pragu vidi njeno stvaralaštvo ovde. Svoje je crteže stavila u mapu i preselila u Kulturnu zonu.

Poželeli smo joj dobrodošlicu i pitali kako se oseća kad se vrati u svoju sredinu odakle potiče?

-Svaki put kad se vratim u svoj rodni kraj (Sanad) sve je tužno i ponovljeno, a ustvari je nepoznato i drugačije. Svi ti mirisi, ukusi sve to je još više u boji. Kad čovek živi u jednoj sredini ne uviđa sve  to jer mu je svakidašnjica. Tek dolaskom nazad uviđa , a umetnik ima takav karakter da   svakog dana kad se probudi vidi svet drugim bojama, vidi nešto što  neće uvek biti isto sa  novim detaljima koji ga uzbuđuju i on to mora da zabeleži ili fotografijom, crtežom ili drugim tako da je moj uvek veći doživljaj kad se vratim u rodni kraj.

 Vi potičete iz umetničke porodice. Majka vam je čuvena keramičarka na prostorima Evrope (Marina Cvjetova Kostić), otac vam se bavio književnošću, brat je isto umetnik , evo i vi se bavite primenjenom umetnošću!

-To je bio normalni tok razvoja u našoj porodici. Nismo imali neke druge varijante da drugo izaberemo. Samo je bilo pitanje kakav će alat čovek da izabere i da se izražava. Da porodica, bližnji imaju uticaj na razvitak osobe to je sigurno, ali posle kad se osamostališ . Već u srednjoj školi, tek na fakultetu u Krakovu je nešto drugo jer sa pornašla svoj put. Ali čini mi se da je veoma važno odakle potičem i to se vidi u kasnijem razvoju.

Kako to da je ovo prva vaša izložba u Srbiji? A imali ste izložbi mnogo po celom svetu?

-Imala sam mnogo izložbi ali to ide nekako drugačije. Tek u Americi gde sam ponela svoju kulturu koja je počela da se sažima u meni priredila sam svoju prvu izložbu. I sve je   dobilo  svoj tok.  Ne znam zašto sam tako dugo čekala da priredim izložbu u svojoj sredini , možda je tako trebalo bude.

Da li ste zadovoljni  kako je pulika prihvatila vaše radove?

-Nisam očekivala da će biti toliko ljudi na otvaranju, pogotovo leti. Pošto znam da je Kulturna zona počela da pravi manifestacije koje su prelepe pojavljivanje ovoliko ljudi je doprinelo svečanosti izložbe.

A pesma koju su svi u galeriji zajedno pevali?

-Pesma je bila divna .

Vi ste svoj život izložili  u galeriji . Da li je on protrčao kroz pesmu „“Sunce sija, trava miriše“?

-Kad razmišljamo da život trči kroz naše dane sve je ponekad depresivno. Počinjemo da se pitamo šta je poenta života. Da vreme koje nam je ostalo živimo na takav način da možemo da pomažemo jedni drugima, da delimo ono što stvaramo.

Malopre ste rekli da svaki dan doživljavate na drugačiji način, možda je to smisao da  život doživljavate na drugačiji način. Kad saberete svoje godine kako izgleda život?

-Čovek ima svakidašnjicu, ali neke trenutke treba da napravi specijalno, originalno i da nečim zabeleži taj dan. Da li fotografijom, slikom , pisanjem. To ilustrujemo da bi  bilo podsetetnik na neke trenutke. Ako ne možemo da ih se setimo te nam one prizivaju sećaje na ranije doživljene stvari. Neko od nas se seća nečega, kao što je Ivana Popov pomenula  na otvaranju izložbe da je od mene dobila pre 10 godina fotofrafiju (umetničku), a ja se toga ne sećam , ali sam čin pričanja sećanja govori da svako od nas ima ugao memorije  koji je drugačiji. Znači i ovog  razgovora nas dve ćemo se sećati na drugačiji način.

Ko je u stvari Ksenija Pecarić?

-Ovo je komplikovano, Prvo je interesantno da imam ime Ksenija, ja ga nisam sebi dala, to je ime Hebrejsko. Na izložbi imam mnogo hebrejskih imena i svako ima ima svoje značenje . U stavri, čoveku je ime dato na specijalan način da mu odgovara. To je karakter čoveka i vezan je za ime. Ksenija je ime grčkog porekla i označava stranca . Tako da sam ja u stvari stranac što dugo nisam shvatila jer sam živela na različitim mestima i u opisu mog karaktera je zaista da sam svugde stranac.

Vi još niste osetili da  negde pripadate?

-To je ustvari delimično tačno. Ivani sam rekla da  se čovek oseća strancem i da  pripada negde  u istom trenutku, samo je pitanje kad šta dođe do izražaja. Kad odem u Ameriku  sve zaboravim jer moram da se skoncentrišem na novu poblematiku, ljude, moje studente. Ja zaboravim da pripadam negde drugde, sam sada ovde i zaboravljam šta se dešava tamo negde i prihvatam ovo gde se sada nalazim .Mislim da treba tako da živimo i pripadamo tamo gde  jesmo .

Vi ste profesor na fakultetu?

-To je ustvari sednja škola ali ima mogućnost da studenti biraju koledž i ja im predajem likovnu umetnost.

Kakvi su kao đaci?

-Mislim da je to problematika današnjeg celog sveta. Imam vrlo prijatne i talentovane studente, ali imam zato i studente sa kojima moram da se borim da ih zaineresujem i da izvučem iz njih što više mogu i da se oni ustvari nađu u tom trenutku. Oni su često pametnim telefonima  negde drugde , nisu prisutni  a uz umetnički rad moraju da budu prisutni da znaju šta rade. To nije mehanička stvar, pokušavam da ih navedem da razmišljaju, da shvate šta će da naprave zato ta prsutnost mora biti tu.

Koji je najlepši trenutak u vašem životu?

-Bilo je jako puno lepih trenutaka u mom životu . Ne bih mogla da kažem  koji je to najdraži, najlepši. Imala sam mnogo  lepih trenutaka. Mislim da mogu da pomenem da sam majka dva sina, to treba doživetii znati šta znači biti majka, nositi odgovornost i večitu brigu . Eto moja majka i  sada ima  brigu kako će sve ovo proći. Svi ti delovi su kao jedan film jer ih ima puno. Život ima niz  malih kadrova i čovek ne može da izabere koji je najlepši. Ceo film treba da bude dobar.

Znači vi vrlo uspešno snimate kadrove svog života u nastavcima  i hvala vam što se i nas stavili u vaš  film.

Umetnica Ksenija Pecarić se veselo i zadovoljno  nasmejala.

DKP   

deo fotografija slikala Vojna Najhold