Нови Кнежевац – „КУДА ВОДЕ ГРАЂАНСКЕ АКТИВНОСТИ“ 97 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА ФК „ГРААНИЧАР“ ИЗ ЂАЛЕ 1

Фудбалски клуб “Граничар” обележава ове године 97 година постојања клуба, а иначе је  најстарији клуб у општини.

Председник ФК „Граничар“ Јожеф Шајго каже да фудбалски клуб значи мого за село јер поред њега постоји још Ловачко удружење и Месна заједница  који окупљају људе и омладину у селу.

Председник клуба Шајго истиче да су фудбалери исписали лепе странице спортског живота места и да се Клуб  последњих година такмичи у Општинској фудбалској лиги Чока-Нови Кнежевац. На жалост, сезону је завршио на последњем месту због недостатка искусних такмичара и између осталог, и  због недостатка новца.

Познато је да се у Ђали увек играо добар фудбал, а многи играчи настављали су каријеру у већим клубовима.

Донедавно је ФК имао проблем са инфраструктуром на игралишту, у међувремену су  адаптиране просторије фудбалског клуба, урађена је реконструкција крова и унутрашњи радови на објекту који се налази на стадиону. Зграда која је била оронула је омалтерисана, адаптирана су купатила и санитарни чворови, дрвени под је замењен плочицама. Напољу су обновљене клупе са надстрешницом.

О историји клуба зна највише  Александар Цвејић, дугогодишњи спортски новинар из Ђале, који је у својим књигама, између осталог, писао и о спортском животу у селу, до половине прошлог века.

Тренутни играчи у „Граничар“ су поред осталих и : Тодор Јовановић, Бранислав Поповић, Слободан Попов, Станислав Сарапа, Првослав Неђић, Саша Игњатов, Радован Тривић, Љубиша Јолић, Споменко Павличевић, Милан Станимиров и Радован Станимиров из Ђале, Чаба Угри и Марко Кузманов из Новог Кнежевца , Никола Беланчић  предвођени дугогодишњим тренером Николом Новичићем.

Предсеник клуба Јожеф Шајго наглашава да су јесењу сезону завршили на последњем месту јер се доводе млади играчи који нису имали искуства у игрању фудбала на већим утакмицама и да немају средстава да раде са подмлатком.

НАЈСТАРИЈИ ИГРАЧ „ГРАНИЧАРА“ СВЕТОЗАР УВЕРИЋ

Фудбал сам заволео чим сам угледао лопту

Светозар Уверић има 83 године и најстарији живи фудбалер ФК „Граничар“ у Ђали. Почео је да игра фудбал са 18 година 1954. године  а пре тога је помагао иза гола играчима и купио лопте да би га приметили и узели у екипу. Тад није било подмлатка у „Гранчару“ – прича Уверић. – Најбољи играчи су били Пал Калман и Живојин Димитров – Пурец и на њих сам се угледао. Фудбал сам заволео од малена  чим са видео лопту. Од првог разреда основне школе сам само лопту гледао.

-Играо са 14 година активно фудбал на месту левог крила и постигао доста голова – присећа се виспрени Светозар Уверић са сетним смешком на уснама.- Али, наместио са многе ситуације за гол. Нисам био себичан да баш ја дам гол. Док сам активно играо фудбал играли смо као тим  са Мокрином, Новим Козарцима, Наковом, Банатским Великим Селом, Руским Селом… Тада смо били изнад општинске лиге у оној у којој је играо „Обилић“ из Новог Кнежевца.

Тек са покојним Младеном Закићем Ђала је 90-их поново досегла високи ниво играња и лиге што је на жалост кратко трајало.

 -Данас пратим фудбал на ТВ-у и кад видим да утакмица не иде у жељеном правцу знам да угасим ТВ без обзира на љубав према фудбалу  – каже чика Светозар. Тврди да су Ђала и  Српски Крстур били најбољи фудбалски клубови у општини , мада се нису баш волели.  – Волели смо да будемо бољи од Крстураца не само у фудбалу него и код девојака – присећа се Уверић. – Како је било 60-их година тако је и данас.

Само ми је жао што сам наместио нагли прекид у фудбалу, што нисам играо за Чоку и Сенту, а добијао сам и посао тамо и зато што нисам прихватио да тренирам млађе нараштаје  мада сам био зват. Ја сам по природи срчан и емотиван и пораз и непослушност су ми тешко падали , те сам због тога одустао од активног бављења фудбалом.

Уверћ се присећа да је због фудбала добро прошао у војсци јер је играо за Кумановачки војни гарнизон те је имао неограничену дозволу за излазак у град што је и користио да би се најео лубеница и осталих македонских специјалитета, а мештани су волели војску, мада девојке не баш.

Сећа се да је публика највише навијала за њега док је играо у Ђали јер је играо на таквом месту где се дају голови или се намештају. То Светозар казује на наговор својих кћерки Бранке и Љиљане које су га подстицале да нам каже оно што је њима небројено пута говорио. Он, са сетним смешком одмахује руком и скромно, какав је целог живота био казује своја сећања на њихов наговор.

ДКП и СУ

фотографије:  редакција и Зорица Урошев  

Пројекат „Куда воде грађанске активности“ је суфинансиран из буџета општине Нови Кнежевац . Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио срдства.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *