Нови Кнежевац – „КУДА ВОДЕ ГРАЂАНСКЕ АКТИВНОСТИ“ 97 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА ФК „ГРАНИЧАР“ ИЗ ЂАЛЕ 2 ПРВА ЛОПТА У ЂАЛИ
Ђалинска деца прву лопту видела су 1918. године, после уласка српске војске у село. Група тадашњих ђака сегединске Грађанске школе донела је у село прву лопту, која је за већину дечака деловала опчињавајуће.Сегедински школарци, браћа Маленичин, браћа Ердељи и Магарашевић, своју нову играчку показали су на слободном плацу, на простору где се данас налазе сеоска основна школа, Соколски дом и пошта. Тадашњи 16. и 17.годишњи сегедински ђаци демонстрирали су своје лоптачко умеће, али су дозвољавали да се и друга деца укључе у њихову игру. Тога лета 1918. године лопта је била највећа радост ђалинске деце која су хрлила из свих делова села да се у близини цркве упознају са новом играчком.Чаробни сусрет са лоптом, међутим, кратко је трајао. Летњи распуст брзо је прошао, а са њиме је са ђалинске пољане нестала лопта. Сегедински ђаци више нису тако често долазили у село. После завршетка школе свако је отишао на своју страну. Браћа Ердељи, после заграничења су се иселила у Мађарску, Милош Маленичин је умро ненавршивши 19. годину, док је његов млађи брат, такође, рано умро у 29. години. Магарашевић је постао чувени суботички адвокат, али родну Ђалу никада није заборавио. Свој живот трагично је окончао самоубиством у Градској кући у Суботици.
Прву кожну лопту у Ђали направио је отац Душана Кнежевића. Душан је био шустер, па му није било тешко да испуни дечачке снове свога сина и његових другова. Уместо гуме у кожу је стављен свињски мехур. Кнежевић, доцнији мајор краљевске војске, који је умро у Бечу, припадао је првој генерацији ђалинских фудбалера. Није прошло пуно времена од патентирања „фудбала са мехуром” када је Љубомир Уторник-Љубомир Ботош, донео прву унутрашњу гуму за лопту. Група од петнаестак ђалинске деце редовно је почела да тренира са новом кожном лоптом. Честа окупљања рађала су нове идеје. Тако је фудбалска дружина своју групу назвала Косово. Инспирисана косовским митом млади ђаци и сељаци сматрали су да је то најприкладније име. Мит Косовске битке прожимао је свако дете и сваког Србина у Хазбуршкој монархији. Ни Ђалинци нису били у томе изузетак.
Први клупски штамбиљ на гуми са натписом „ФК Косово-Ђала” направио је Станко Милошев – чика Станко Семпетарачки. Он је био и први секретар клуба. Први председник Косова, потоњег Граничара, био је Душан Кнежевић, а први благајник трговац Љубомир Уторник. Првој генерацији ђалинских фудбалера припадали су: Иса Станков, Макса Коледин-Макса Геца, Станко Милошев, Душан Кнежевић, Љубомир Уторник-Љубомир Ботош, Милорад Коледин, Живко Коледин-Живко Лика, Миленко Кузманов, Ненад Миладинов и други. Сви они су у исто време били и соколи. Веома брзо првим играчима прикључила се друга генерација ђалинских фудбалера – браћа Цвејић, Јовица и Жарко, Вита Калопер, Радован Жеравица, Бора Бојић-Бора електричар, Јован Бајић, Стева Миладинов-Штева Зец, Драгољуб Попов-Драга Лазакин, Мита Манић-Мита Гага и други. Клуб је званично регистрован, или како се тада говорило, „добио Правила”, тек 18. фебраура 1934. године. Пре тога, више пута „Правила ђалинског клуба” била су без одобрења враћена из Новог Кнежевца. Тек почетком 1934. године, под утицајем Јована Отлокана и Јована Матића, на ургенцију Славка Попова-Славка Ћулака и др Милорада Лазића, двојица младих ђалинских правника – Радован Жеравица-Акиба и Танасије Цвејић-Јовица Шњода успели су да званично региструју клуб, који се претходних 12 година такмичио неформално.
Косово је прву незваничну утакмицу одиграло на терену покрај ветрењаче Јове Ракића против Српског Крстура. Ређали су се потом сусрети са Новим Кнежевцем, Старом Кањижом, Банатским Аранђеловом, Сентом, Хоргошев, Мартоношем и Чоком. Играли су боси, у кошуљама са заврнутим рукавима и гаћама израђеним у домаћој радиности. Путовало се пешке, запрежним колима, ређе бициклом. Када су играли у Бачкој пливачи су препливавали Тису, док су непливачи са стварима и опремом скелом прелазили реку.Фудбалски клуб је имао своје аматерско позориште. Сваке суботе увече, у некој од пет тадашњих кафана, приређивали су „Весело вече”, а о свецима и значајнијим црквеним празницим играли су озбиљне комаде од Бранислав Нушића, Јанка Веселиновића и Јована-Стерије Поповића. Био је то значајан извор прихода клуба.
*Према причи Станка Милошевог, забележена јула 1989. године, који је у Ђали деценијама био прва фигура месног фудбала.
Александар Цвејић –Шњода
фотографије – лична архива аутора
Пројекат „Куда воде грађанске активности“ је суфинансиран из буџета општине Нови Кнежевац . Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио срдства.