17.06.2024
Uncategorized

Нови Кнежевац – Месна заједница- срце места, Месна заједница Нови Кнежевац II – Разговор са др професором Стевом Јаћимовским

У општини Нови Кнежевац, па и у Месној заједници Нови Кнежевац поред Срба и Мађара, живе Роми, Македонци и друге националне структуре. Један од њих, Македонац, доктор професор Стево Јаћимовски је је обележио 30 у овој средини и као професор  фитике и као директор Гимназије.

Професор др Стево Јаћимовски је  пре дванаест година послом прешао у Београд и почео  да ради на Криминалистичко полицијској академији (КПА) у Земуну.

– Криминалистичко полицијска академија је настала 2006.године, интеграцијом Полицијске академије и Више школе унутрашњих послова. Она је једина високошколска установа у Републици Србији која школује кадрове за потребе МУП-а РС. У почетку сам радио као руководилац Научно-истраживачког центра КПА, и држао наставу на специјалистичким и мастер студијама.  У међувремену, 2010. године, прелазим да држим наставу  и на основним студијама. Нешто касније, 2014. године, покренута је иницијатива да КПА прерасте у интегрисани Криминалистичко полицијски универзитет (КПУ), са три департмана: криминалистика, форензичко инжењерство и информатика и рачунарство. Осим статусних промена, дошло је до промена у наставном процесу, акредитоване су нови планови и програми, поред мастер и специјалистичких студија, акредитоване су и докторске студије. Следеће године ова високошколска установа слави 100 година свога постојања – каже др професор Јаћимовски.

Како се то одразило на Вас?

 –Отишао сам да радим на КПА у научном звању, научни сарадник. У наредном периоду сам, као један од ретких,  паралелно биран у сва звања у научно-истраживачкој делатности и у наставном процесу.  Конкретно, у науци сам биран у звање виши научни сарадник и научни саветник, што је највише и трајно звање.  У настави сам биран у звање доцента, ванредног професора и на крају редовног професора, што је трајно звање.  Дакле, постигао сам највиша звања и у наставном и у научном делу свога ангажовања. На то сам врло поносан – наставља причу др Јаћимовски.

Колики је Ваш допринос у оба ова сегмента?

– Осим тога, предавао сам више од десет различитих предмета, објавио  по једно поглавље у две међународне монографије, коаутор сам једне међународне монографије, као и међународне монографије по позиву издавача American Scientific Publishers. Коаутор сам три монографије националног значаја, аутор и коатор 5 уџбеника и два помоћна уџбеника. Објавио сам око 230 научних радова, био руководилац научног пројекта МПНТР РС,  учесник на 5 пројектата МПНТР. Био сам уредник, а потом и главни и одговорни уредник часописа Наука, безбедност, полиција који је национални часопис међународног значаја.  Такође, члан сам уредништва часописа «Журнал за безбједност и криминалистику» у Бања Луци. Био сам ментор више мастер и специјалистичких радова, као и ментор 3 докторске дисертације. Једна је одбрањена на ПМФ у Новом Саду, друге две су у фази писања на КПУ у Београду.Ове године сам добио Захвалницу Факултета безбједносних наука из Бања Луке за допринос развоју овог факултета- прича др професор.

Каква су Ваша сећања на новокнежевачку средњу школу и гимназију и шта би сте  сада рекли о том делу свога живота?

Интересантно питање.  У Средњој школи и Гимназији сам радио 27 година. Иако нисам део тог колектива већ низ година, ја се осећам као да и даље тамо припадам У суштини, установу чине људи који тамо раде. Док год у школи буде колега са којима сам радио и ја ћу припадати том колективу. . Имам велико поштовање за све људе који раде тај нимало лак и одговаран посао- каже др Стево Јаћимовски.

Ви нисте само радили, већ дуго година били директор те школе. Учествовали сте у обнављању и изградњи школе у облику у коме сада постоји. Шта можете о томе рећи?

– Када сада прођем поред школе и видим децу како иду у школу, поподне видим упаљена светла, то ми је знак да се ради, да се учи,  да неко живи од тога. У тренутку када сам отишао са места директора, школа је имала 54 радника и школу је похађало 440 ученика. То значи да око 50 породица живело од рада у школи. Надаље, сваки родитељ би морао додатно да издвоји месечно бар по 100 евра на име путних трошкова, где год да деца иду у школу ван Новог Кнежевца.  Тих 100 евра, пута 10 месеци, пута 400 ђака… све у свему, грађанима општине на нивоу године дана остане минимално 400 000 евра због постаојања Средње школе и Гимназије. То су све разлози због којих се вредило борити  за Средњу школу и Гимназију и трпети разна понижења.

 У претходном периоду сам помагао школи на различите начине, када год је неко тражио помоћ.  На пример, када се тадашњи директор Гимназије Милан Чубрило борио да одржи Гимназију, преко академика Василија Крестића се интервенисало код тадашњег министра просвете РС Срђана Вербића  и добила се подршка да одељења Гимназије опстану. Ако нисам могао ја директно, онда сам налазио начина како да преко пријатеља и познаника помогнем опстанку школе. Било је још таквих примера. При томе говорим у првом лицу, мада треба рећи да се често, у том смислу, ангажовао један круг људи који са мном контактира и који, као и ја, схватају значај опстанка Средње школе и Гимназије. Не бих да их све набрајам у страху да неког не заборавим. Они знају на кога  мислим – наставља причу др Јаћимовски..

  Да ли вам је то искуство у руковођењу школом касније било од користи?

– Свако искуство је важно. Посебно ако сте најодговорнија личност за рад неке установе или предузећа.  Радни век сам завршио на месту проректора за научно истраживачки рад КПУ. Није на мени да говорим о резултатима свога рада на том месту, али ми је искуство у руковођењу школом, као и одређена познанства која сам том приликом стекао, у великој мери помогло да обављам ту одговорну функцију- каже др Јаћимовски.

Раније се се бавили политиком.. Да ли сте сада у том смислу активни?

– Не. Припадност било којој партији значи губљење дела личне слободе. Осим тога, политиком би могли на прави начин да се баве само финансијски независни појединци. Пошто ми је слобода веома важна, а нисам ни финансијски независан, коначна одлука је да у политичком смислу не будем активан- категоричан је др Јаћимовски.

Напунили сте ове године 65 година живота. Да ли сте отишли у пензију?

– Да, са 01. октобром сам поднео захтев за пензију. После 39 година непрекидног рада у настави и то на свим нивоима образовања. Предавао сам у основној школи, средњој школи, радио као асистент на факултету, предавао на струковним студијама, основним, мастер, специјалистичким и докторским  академским студијама. Мислим да сам у том смислу јединствен случај у нашој земљи.

По Закону о високом образовању Сенат КПУ ми је одобрио да радим још две године по уговору о делу. Надам се да још увек могу бити од користи и да још век имам шта да дам у послу којим се бавим. Подразумева се, под условом да ме здравње послужи – наставља Стево Јаћимовски..

На крају, да ли за нечим жалите?

– Савестан човек увек себе преиспитује да ли сам могао боље, више итд. Мислим да свако од нас има на овом свету неку мисију. Моја мисија је, изгледа, да пионирски радим на отварању образовних установа. Као да сам у најбољем смислу протагониста Доситејеве максиме ,,књиге децо књиге, а не звона и прапорци…васпитање младежи је ствар најнужнија и најполезнија чловеку на свету“ .  У том смислу ми је жао, а и велика штета је за Нови Кнежевац, што нисам успео 2005. године да отворим истурено одељење Високе медицинске школе за школовање виших медицинских сестара.  Очигледно, Нови Кнежевац није био довољно способан и спреман да прихвати тако нешто –  са жаљењем констатује др професор Стево Јаћимовски.

Фотографије и текст редакција

Пројекат «Месна заједница – срце места» је суфинансиран из буџета општине Нови Кнежевац. Сравови изнети у подржаном  медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа  који је доделио средства.